Kilogram čajnih kolutića, molim (ili zašto jedemo reklame)

Slatkiši koje pravim nisu preslatki, a ako ste ljubitelj baš jakih ukusa, vrlo moguće da vam neće biti slatki uopšte. Mislim, bolje da kažem na vreme, da ne bude posle da niste znali. 🤷‍♀️

Pre nego sam izbacila beli šećer iz ishrane, nisam mogla da zamislim da prodje dan, a da ne pojedem neki slatkiš…I kad bi Pedja krenuo do prodavnice, obavezno bih mu skrenula pažnju da ne zaboravi na nešto slatko i da kupi onako…što se kaže – da ima! 🙄

Mala pakovanja nisu dolazila u obzir. Šta je to, nas dvoje sednemo i uz kafu pojedemo pakovanje napolitanki, jafe ili čoko keksića. Najviše sam volela čajne kolutiće, ali samo one što se prodaju u pakovanju od skoro kilogram. 🤦‍♀️

Neka se nadje, da imamo kad neko dođe ili uz kafu ili večeras uz film.”

Nisam shvatala da sam najčešće bila žedna ili da sam nakon što sam propustila ceo obrok, imala toliku potrebu za slatkim. A i navika – kad neko dodje, kad gledamo film… Sve je vezano na neku lepu emociju. I tu je zamka…

Na televiziji, na bilbordima, u novinama su svi nasmejani, zagrljeni, u velikom društvu, prelepi, zgodni… pa pravac u restoran brze hrane ➡️ pica + pomfrit + burger + sladoled + sok. I ti gledaš, sve sjajno izgleda, neka super muzika u pozadini… ma i tebi odmah nekako sve lepo.

Tako mozak poveže lepo osećanje, sa slikama koje vidi i kad sledeći put budemo euforični oko nečega što nam se dešava, aktivira se to dugmence i mi onda želimo isti paket sa reklame ➡️ super društvo + pica + pomfrit + burger + sladoled + sok.

Jedino što izostane jeste onaj ravan stomak i farmerice koje savršeno stoje…

Onda kreće “od sutra sam na dijeti” i nervoza što “sad ne smem ništa da jedem i da pijem“, a ako ne jedem i ne pijem “zašto uopšte da izlazim bilo gde“…Onda sledi pucanje i “jednom se, bre, živi” i “ima da jedem kol’ko mi se jede”, pa opet euforija, ista formula… I tako sve u krug

A moglo je sve drugačije… I verovatno vam je muka od priča da treba da slušate svoje telo, da budete umereni i da nijedna namirnica nije zabranjena, pod uslovom da ne preterujete…ali zaista je tako. Moramo biti iskreni.

Pitanje je šta nas sprečava u tome da se slušamo, da nadjemo način da postignemo neku ravnotežu, da jedemo to što volimo, možda samo malo drugačije pripremljeno, a da opet budemo zadovoljni sobom.

Nakon samo par meseci bez belog šećera i belog brašna, moje čulo ukusa se promenilo. Osećala sam sve intenzivnije, do te mere da bi mi, recimo hladan nes bez šećera (znači samo mleko, voda, nes), bio tako sladak, da sam i po nekoliko puta proveravala da nisam sa nekim pomešala čašu. 🙈

Nije više bilo onih poriva za slatkišima i ranije uvek prisutnog osećaja “daj još“. Nisam više morala svakog dana da pojedem nešto slatko.

I znate šta?

Oslobadjajuće je!

U ovom trenutku, u kući imamo tri novogodišnja paketića, puna slatkiša…Onih koje sam nekad jela skoro pa na kilo. Tu su, u kuhinji, gde svakodnevno provodim dosta vremena (troje dece x 5 obroka, uradite matematiku sami 🤣).

Posle godinu dana bez belog šećera i belog brašna, nemam nikakva osećanja prema njima. Ne želim ih, ne privlače me… Znam dokle me je dovelo prethodno ponašanje i našla sam način da uživam u ukusnoj hrani, koja mi neće škoditi, ni u kom smislu.

Od jednostavnih sastojaka koje uvek imam u kuhinji, za maksimalno pola sata, mogu da napravim sasvim pristojan kolač u kome će uživati pre svega deca (posebno jer uglavnom učestvuju u pripremi), a sa njima i mi, jer smo odabrali pametniju opciju za sve nas.

Meni zvuči sasvim dovoljno…

E, to je onda prava milina za uraditi, videti i osetiti…

Ma, kao sa reklame, kad vam kažem 😉!

3 thoughts on “Kilogram čajnih kolutića, molim (ili zašto jedemo reklame)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *